Глумица Љубинка Кларић изазвала је буру у јавности кад је саопштила да њен 13-годишњи син одлази на терапију због зависности од интернета. Њена искрена исповест наишла је на подршку код родитеља који сматрају да њихова деца имају исти проблем, али је било и оних који су оценили да би ту врсту проблема требало “чувати у своја четири зида”.
Својим признањем, популарна глумица освежила је проблем са којим се суочавају многе породице у Србији – данашња деца раније проводе време за компјутером, односно са телефоном или таблетом у рукама него што се друже са вршњацима, одлазе на спорт или имају друга интересовања, мимо виртуелног света.
Ипак, да ли је свако дете које проводи за рачунаром или на телефону неколико сати дневно у ризику да постане зависно од интернета или је то већ постало? И како сазнати да ли је дете зависно од интернета или га користи у сврхе образовања?
О проблему који мучи велики број родитеља у Србији разговарали смо са Миланом Радовановићем, специјалним педагогом и психолошким саветником који је међу првима у Србији почео да се бави препознавањем и лечењем зависности од интернета.
У разговору за Она.рс Радовановић каже да адолесценцију прате разни проблеми, те да све што се дешава у психи адолесцента може да има развојну категорију.
– Генерално, код младих, пре него што постану пунолетни, веома је тешко успоставити дијагнозу – каже Милан Радовановић.
– Кад говоримо о проблемима зависности, не поставља се дијагноза малолетнику тек тако. Имао сам у пракси тинејџере од 15 година или више који су показивали знаке зависности, али код адолсцената то може да буде пролазна фаза. У тим годинама њима је на интернету све, њима је интернет данас оно што су људима који припадају средњој генерацији били телевизија и музички стуб. Данашњој деци све се врти око интернета и социјалних мрежа, и на жалост али и за очекивати је да они доста времена проводе за компјутером, на телефону или са таблетом у рукама.
Некад се, подсећа наш саговорник, помињало да је од три до четири сата дневно, односно пет до шест сати дневно за рачунаром граница која прелази у зависност и патологију. Од тога се, каже, временом одустало, а објашњава и зашто:
– Имате људе који немају знаке зависности, а проводе по пет-шест сати дневно пред компјутером. Некада смо тако могли да делимо, а данас, због околности у којима живимо, више не.
Кључни фактори
Оно о чему би требало да водимо рачуна јесте да ли фонд сати проведених за рачунаром или на телефону расте или не, што би могао да буде један од показатеља да је проблем на видику.
– Ако неко све више и више времена проводи на интернету, онда можемо говорити о проблему. Сам број сати у току дана не мора да буде кључни проблем – објашњава Радовановић.
Терапеутима су, наводи, значајнији показатељи да ли неко има проблем са зависношћу од интернета ти да ли све више времена проводи на интернету и да ли то може да контролише или не.
– Уколико неко може да остави телефон и да га не дира, на пример, за време ручка или пре одласка у кревет, то је знак да особа има контролу – истиче Радовановић.
Он подсећа да је данашњи стил живота такав да деца зависе од телефона.
– Употреба телефона постала је животни стил клинаца због околности у којима одрастају, а на које не могу да утичу. Данас имате наставнике који у недељу увече пошаљу домаћи за понедељак. Или јаве увече у 10 на групу да је претчас отказан. У овим околностима логично је да ће дете пре одласка у кревет проверити поруке на телефону како би се информисало о ономе што га чека сутра – објашњава Радовановић.
Улога родитеља
Он, такође, подсећа и на тужну слику стварности која потврђује да много тога потиче из породице.
– Деморалишем се кад одем на одмор и видим децу која су тек напунила две године или су још млађа како седе са родитељима у ресторану и гледају нешто на таблету или телефону. Та деца стварају условни рефлекс, без таблета неће да једу – упозорава наш саговорник.
Још поразнију слику затекао је недавно на планини:
– Мајка је возила дете у колицима, а на тенди која заклања бебу од сунца био је окачен телефон. Зар то дете није могло да буде у шетњи без телефона? Требало би да учимо децу да уживају у природи, а не да и у природу одлазе са телефонима или таблетима.
Радовановић не спори да је родитељска улога и те како захтевна, али да је уз велику посвећеност и успостављање здравих навика могуће избегавање стварања погрешног условног рефлекса код малишана.
– Кад родитељи склоне телефон, код детета се моментално активира непријатност. Дете почиње да прави сцене, а родитељ му често врати телефон и дете се умирује. То је стварање потпуно погрешног условног рефлекса одмалена – категоричан је наш саговорник.
Јасна правила за целу породицу
Интернет и технологије су, децидан је Радовановић, одличне слуге, али лоши господари.
– Увек их поредим са чекићем који је фантастична алатка, али може да буде и оруђе којим ћемо неког повредити. Један мој колега је имао одличан пример: ми ћемо децу од три-четири године оставити саме у соби са таблетом 45 минута без икакве контроле и мислићемо да је то добро, али да ли бисмо ту исту децу оставили са чекићем у руци 45 минута без икакве контроле? Присталица сам тога да би технологију требало укључивати у живот деце, али то мора да буде контролисано и са јасним правилима – истиче Радовановић.
Он сматра да би та правила свака породица за себе требало да уведе и да их поштују сви чланови, а не само деца.
– Да ли је породично правило да се после 22 сата не сме користити телефон и интернет? Ако јесте, онда би требало да га спроводе сви чланови породице. Нека сви оставе телефоне и таблете на видно место и нека их не дирају до сутрадан. Да ли се уводи правило “дигиталног детокса” које подразумева да један дан нико од чланова породице не користи ни телефон, ни рачунар? Ако јесте, онда да га спроводе и родитељи и деца. Родитељи морају да дају пример деци – закључује Радовановић.